Podržite Aleksin zakon!

    Težak je ovo život u ovom vremenu koje je izopačilo bukvalno svaku vrednost u čoveku. Ne postoji sfera života u koju nije ušao izopašen stav o svemu, čak ni deca nisu pošteđena ovog ludila. Još u vrtiću počnu da se odvajaju po tome ko kakvu garderobu nosi i ko ima veći spisak psovki. Odatle kreće.Kreću da se prave razlike u ostalim stvarimaa pogotovo ako je neko dete drugačije od većine, ako je povučeno ili ako je kao slon u staklarskoj radnji pa svaki put napravi neku glupost slučajno i naravno uzmu ga "na zub". 

    Deca su neumoljiva i ne opraštaju. Znaju da budu nepravedna iz ljubomore jer nisu naučili kako da se izbore sa tim osećanjem i ponašaju se kao ugrožene životinjice. Njima je svako neprijatelj ako ne razmišlja kao oni, ako se ne ponaša kao oni, ako ne diše kao oni i naravno te neprijateljske osobe moraju da budu ignorisane, izopštene iz društva, ismevane što je u mnogim slučajevima dovelo do toga da je u mnogim slučajevima došlo do smrtnog ishoda drugačijeg deteta.

    Da li se neko zapitao tada zašto je tako moralo da se desi? Zašto je jedan mlad život ugašen na tako jeziv način i zašto je lakše bilo gurnuti dete u smrt nego mu pomoći? Da li je iko osetio grižu savesti zbog tih dečijih ugašenih života? Da li se iko postideo? Da li je iko osetio u svom srcu da je pogrešio? Da li je iko osetio da je mogao da pomogne toj deci koje više nema a iz nekog svog sebičnog razloga nije? Da li je ikoga bilo sramota što su mladi životi ugašeni?

      Niko ne želi da priča o vršnjačkom nasilju koje je više nego evidentno od pretškolske ustanove pa nadalje. Deca su surova. Toliko surova da vas zaboli duša što su takva kad samo čujete šta se dešava. Ja sam roditelj koji ima dete koje je drugačije, mnogo drugačije od ostale dece i koje uzgred ima disleksiju. Ona je neko sa kim treba posebno da se radi ali ne spada pod inkluzivnog učenika jer sam ja tražila da se tako ne ponašaju prema njoj. Doduše disleksija uključena u inkluziju ali su ta deca mnogo veći borci i mnogo veći heroji od njihovih vršnjaka. Ovo ne govorim samo o sovm detetu nego o svoj disleksičnoj deci.

      Zamislite da vam daju test vremenski ograničen na 15 minuta od 5 pitanja i vi u njega gledate kao u ogledalu. Pokušajte da stavite novine ili knjigu pred ogledalo i da čitate u ogledalu pa će vam biti jasno sa koliko napora oni moraju da se suoče za dobru ocenu. Sve to treba okrenuti, razumeti i rešiti. Hvala Bogu današnje školstvo se pobrinulo da ni oni koji odlično savladavaju čitanje nekada ne razumeju šta se u zadatku traži , pogotovo kad je u pitanju matematika.Ali sad odoh na drugu temu. Dala sam samo jedan primer kako ta deca vide tekst koji ima se stavi na sto. ili kad gledaju u tablu. Vežbanjem i vremenom se to ispravi ali je početak veoma tešak. Još jedan problem kod disleksije je taj što takvoj deci i leva i desna strana mozga rade jednako, nadprosečno su inteligentni, i verbalna komunikacija im je mnogo lakša od pisanja. Mozak im radi na drugačiji način od većine i u okruženju koje ih ne razume moraju sebe da usporavaju da bi shvatili šta se dešava. Ja nekad za svoje dete kažem da je kao Forest Gamp, gnije zarobljen u materijalnom svetu. Što napisah ovo. Pa da vam bar nasvom ličnom primeru dočaram bar malo kako je takvom detetu u sredini i normama koje su danas postavljene.

      Sad zamislite da jedno takvo dete počnu da šikaniraju u školi. Mnogo puta je došla kući u suzama iako ona retko plače, jako retko plače ali to mi je bio znak da moram drugačije da priačm sa njom. Kroz suze mi je objašnjavala kako i šta se desilo i postavila mi svaki put isto pitanje:" A zašto mora...?" Nisam imala pravi odgovor na to pitanje.Nemam ga ni danas jer se i ja pitam zašto neko mora da šikanira nekog drugog da bi se pokazao i da bi bio faca.Kakva je draž u tome, moć?

      Isto tako je bilo i sa Aleksom. Bio je drugačiji i otišao prerano. Zašto? Nemam odgovor. Zbog našeg školskog sistema? Zbog toga što su sve škole u programu Škola bez nasilja a to se retko gde konkretno sprovodi jer ne žele da se socijalni radnici i policija vrzmaju po školi. Zbog toga što direktori ne žele da se u njih upire prstom. Zbog toga što nam deca nisu bitna. Zbog toga što većinu vremena ne znamo kako ga provode. Zbog ... Zbog čega?

     Jedna hrabra žena je rešila da stane tome na put. Rešila je da pokrene Srbiju i rešila je da se bori za svu decu. Rešila je da nam promeni svest. Dragana Ćorić docent na pravnom fakultetu u Novom Sadu sa svojim studentima napisala zakon koji je prekrajan i meren stotinama puta pre nego što je ugledao svetlost dana ovakav kakav je sad i posle toliko utrošenog vremena i truda naišla na zid. Kao i sve dobro u ovoj državi nije Aleksin zakon nije naišao na odobravanje nego na osporavanje jer nikog nije briga za našu decu. Ali naravno Žena zmaj ne bi bila to da nije rešila po svaku cenu da se izbori. Svaki dan nas je sve više i više. Svaki dan više ljudi diže glas za Aleksin zakon a oni koje smo izabrali da sprovode volju naroda ćute?! 

      Stajačemo ta dva minuta svaki dan ako treba makar nas prozivali ludim! Stajaćemo zbog svakog šikaniranog, povređenog,prebijenog, maltretiranog, verbalno vređanog i ponižavanog deteta ove zemlje. Stajaćemo zbog svih Aleksa naših škola! Stajačemo zbog sve odbačene i ignorisane dece, jer sve su to naša deca! Stajaćemo! 

      Podržite Aleksin zakon!!!