Љубав...

     Дубоко смо загазили у пубертет,дрма на све стране,и кажем вам да се плашим  много се плашим како да усмерим своје дете на прави пут.Како да јој објасним неке ствари у животу ако ни сама немам конкретан одговор на њих.Девојчица  од 14 година која изгледа бар мени као "милион долара" (шта ћу кад је моја),која има своје изграђене ставове, а још увек спава са својим медом и носи патофне у облику кучића.По годинама још дете , по изгледу девојка , а тако далеко од зреле жене.
    Поставља чудна питања ,која ме некад  оставе без текста јер не могу да верујем да има такав зрео однос према неким стварима и сама даје одговор на све то , али и даље јој требам за консултације.Најгора су ми питања о љубави.Како да јој то објасним кад ни ја нисам дуго знала разлику између свиђа ми се и волим и да ли треба да дам или узмем , како да прихватим оно што ми се нуди.Како да јој одговорим на питања кад још увек немам потпуну дефиницију тога.
     Исус је помагао људима и дао свој живот да би својом крвљу опрао све наше грехове . Да ли треба да буде таква , па и ја сам таква ,тамо где могу да помогнем помогнем и не треба ми захвалница за то, нити нека надокнада, зашто све мора да се плати, па не мора. А колико ми је то  донело доброг у животу.Па ево сад видим могу на прсте једне руке да набројим праве, који ће на неки начин да ми пруже само лепу реч.То ми је сасвим довољно. Како онда да је научим да себе заштити од оних који ће само да је искористе , ни ја то не знам.
    Како да јој објасним да права љубав може да ти да крила тако да не постоји немогућа мисија , све је могуће,а опет да може да те баци у најдубљи бездан у коме се од таме не види ни трачак светла? Како да објасним неком  ко је ментално довољно зрео али не може да прихвати неке ствари , јер нема представу о чему се прича. Теорија и пракса...увек су боље пролазили они са бољом праксом. Да ли онда треба да јој кажем да више учи практично? О Боже ,па то не могу јер сам и ја већи теоретичар ,пракса ми је увек била слаба. У осталом шта очекивати од неког  ко је од малих ногу на фудбалском терену..одрасла уз кликере,фудбал,рукомет, проводила време  на дрвећу јер сам тако била вишља...хахаха,тукла се ,и ко зна шта све још...,одрасла у мушком друштву,док су моје другарице из разреда имале најбоље другарице ја сам имала најбоље другове.
    Јбг такав је живот неком мајка неком маћеха.Могла бих да јој причам данима....

                                         Остала сам без текста овај пут

                       До следећег читања

                                       Ваша Молести
   

   И  ево ме опет...Док чекам поштара да не дангубим јер не могу да тренутно радим било шта друго,размишљам  о нечему па чисто да бацим на папир.Наиме ћерка ми ове године пуни 14 година .Незгодне године ,пубертет,одрастање велике промене у свему..Више није мала девојчица ,полако али сигурно из мале девојчице одраста у могу са правом да кажем једну лепу девојку..Али то је само за око...До скоро се нисам плашила ничега,али сад ме хвата страх све више .Највише ме мучи питање како да заштитим своје дете које није искварено јер није имала од кога да научи да буде таква , од свега оног што је чека напољу.

   Знате и сами какво је ненормално време дошло ,свет се претворио у место где влада новац , неморал ,криминал,а свега тога је превише око нас .Сваки дан неко нестане,бива убијен ,или умре од дроге.Зато не читам новине .Диже ми се коса на глави кад видим да је неко покушао да силује неко дете или јесте,кад друг убије друга због глупости...У шта смо се претворили..Па и животиње штите једна другу.Размишљам о томе како да јој помогнем да се снађе у том лудом свету ,али да се опет ја не мешам много у то..Разговором наравно али нисам ја увек уз њу.

  Питала ме је једном да ли је у реду да излази по кафићима јер неке њене другарице излазе.Мој одговор је био да мислим да још није време да се завлачи по кафићима ,али да не могу то да јој забраним ,јер ја не знам да ли ће кад изађе у град да оде негде.Може да ме слаже ,па и ја сам то радила...Ако јoј забраним могу да изгубим поверење које има у мене,али ме теши да у граду сви знају ко је она и да ће у случају да уради нешто што не треба да реагују онако како бих и ја ...За уво и да пошаљу кући или можда да ме позову.

    Онда се потегло питање о момцима,и разлици у годинама.Разговор о другарици и њеном момку који има 22 године ,наравно питање шта ја мислим о томе али да не причам ником...Као и обично,дођем јој као дневник у који салива све своје мисли и осећања .Шта рећи на то.По закону је кажњиво .У остало да ли би један момак од 22 године само шетао са девојчицом или девојком од 14 ? Питање за размишљање...Постоје вероватно они који постују жене онако како треба да се поштује и који не мисле о њима као да су ствар,али су ретки .Ја знам пар  њих за  које јој реч не бих рекла јер их одлично познајем и знам да би је чували као мало воде на длану.Али колико је то опет добро.Сви ми имамо своје потребе а момак од 22 их итекеко има...Добро сам је раздрмала са тим одговором и натерала је на размишљање.

   Десило ми се једном да сам разговарал са мужем који је био на путу ,било је око 22.00 часа .Кад сам рекла да је у граду кренула је ненормална салва вриштања и хистерисања ...Чак ми је рекао да се спремим и одем до града да видим где је...Колико ненормалан човек . Па то бих могла да урадим само једном ,још ако ме види готово је,изгубила бих сво поверење које тренутно имам.

    Нисам уопште у винклу шта да радим.Воли да се дружи ,шашава је за 10 и мислим да неће лоше да прође у животу јер јој стално причам о својим грешкама и надам се да ће у њену чупу да уђе и остане бар нешто од тога. Не могу да будем посесивна и држим је уз себе ,мора много пута сама да падне да би научила како да се подигне кад никога нема .И опет се плашим...Јаче је од мене,јер знам како сам ја падала и како сам устајала  али било је другачије време.

    Мој циљ у животу је да од ње направим особу која ће чврсто да стоји на својим ногама,која ће да зна да каже оно што мисли ,па макар то било и против целог света ,али да зна да брани своје ставове. У једном разговору са пријатељицама дошли смо на тему трудноће. Ја сам имала  врло лоше искуство ,и дан данас се кајем због неких ствари које сам урадила у животу, али никад свом детету нећу да урадим оно што су мени.Дакле разговор је био  о удаји ,трудноћи и данашњем времену.Мој коментар је тада оставио све без текста.Став који имам о удаји је ...НЕ МОРА ако не жели ,неће  или се десе неке непредвиђене ствари чак иако остане трудна. Има мене за било какву помоћ у животу,па иако остане трудна и не жели да се уда,ту сам .Та изјава је оставила моје пријатељице без текста. А ја вас сад питам ,да ли сам нешто погрешно рекла.Мислим да је најбољи начин да од детета направите неког  ко чврсто стоји на земљи тај да му покажете да какво год да је , колико год да погреши има где да се врати, има подршку и љубав у сваком тренутку и има неког  ко увек стоји иза и чува леђа .Ја то никад нисам имала ...Осим критике и понижавања никад ништа.Осуда је увек била на првом месту..

      И опет кажем не знам колико сам у праву, али мислим да је најбитније да детету покажете да је оно за вас увек на првом месту, да може да вам се повери ,чак и за најгоре могуће ствари које су се десиле ,и да сте увек уз њега ма шта да се деси.

     Драги моји ..Морала сам мало да вас удавим са овим , јер ме много гуши..Страх ме је некад и да размишљам о томе ,а некад је добро да се то избаци из себе па макар и на папир,једино тако човек може да се суочи са свим.
                   Размишљајте о томе док анђели спавају...

                                                    Заувек ваша
                                                  Молести

Dok andjeli spavaju

     Čitam novine,doduše povremeno ali se desi da pročitam, i sta pročitam.Pa ništa pametno.Na svakom koraku zlostavljanje dece.Pedofili ne biraju ni način ni sredstva ,stradaju male dušice ,a oni ostaju ovde kao da se ništa desilo nije.Majke ubijaju svoju rodjenu decu,iz ko zna kojih razloga,dok bi neki dali sva blaga ovog sveta da mogu da imaju svoje dete.U šta smo se pretvorili???
     Vreme je takvo kakvo je,brzo se živi,nemamo vremena ni za sebe a kamoli za svoju decu.I onda se ljudi čude kad  jednog dana  sazna da mu je dete narkoman ili kriminalac,policija zakuca na vrata,i kreće šok za šokom.

     Prestali smo da vrednujemo  prave ljudske osobine.Kažu postali smo od majmuna.Pa ako je tako ni jedna životinja ne ubija svoje mladunce niti ih povredjuje.ŠTA SMO ONDA MI.u ovoj priči zivotinjama nismo ni do kolena.One štite svoje mladunce i ako treba da izgube život,  svesno idu na to.Ako pogledamo drugu stranu,kažu da nas je stvorio BOG.Ako se Bog opisuje kao sveprisutna svest i ljubav koja je u nama i oko nas šta nas tera kao ljudsku vrstu ,da radimo stvari koje radimo uništavajući tako mlade živote ,lečeći na njima svoje psihoze,nedovršenosti,strahove.Preko njih ispunjavajući svoje snove.      
     Šta se dešava sa nama.Guramo decu na ulicu,društvo ih vaspitava,nije nam bitno gde su ,sa kim se druže , da li su gladni ,žedni,da li im treba samo jedan zagrljaj jer im je teško,da li im treba jedna lepa reč jer su se razočarali,da li im treba jedan savet,ili običan razgovor jer su se izgubili.I onda se čudimo sto ta naša "zlatna" deca u jednom trenutku naprave neko sranje za koje nismo ni pretpostavili da naše dete može da uradi. 

     Na TV -u na jednom stranom kanalu koji ne zelim da reklamiram ide emisija koja dolazi sa druge strane bare.Naime reč je o malim devojcicama od 4-5-6 godina koje se takmiče za MISS.Majko moja a nas optužuju za genocid i ostale gluposti.Kompletnu državu bih stavila u koncentracioni logor da nikada ne izadju odatle.Zar to nije zlostavljenje dece??? I mi to gledamo??? Ja jesam ..jednom ...i nikad više .Tada sam odgledala jer nisam mogla da verujem sta sve tim andjelima rade zarad pobede na nekom debilnom takmičenju...Gledala i plakala,što je još gore i moja ćerka koja je tad imala 11 godina je plakala sa mnom ,stalno ponavljajući "mama što im to rade vidi kako su male,kakvi su to roditelji".Nisam imala odgovor tada na to pitanje,nemam ga ni sada.
     Pre neki dan je saltajući kanale naletela opet na tu emisiju.I mladja ćerka je bila sa nama .Moja Micy je odmah prebacila na sledeci kanal okrenula se i sestri rekla "Maki našu mamu treba da uramimo".Počeli smo da se smejemo ,jer Maki nije znala zbog čega je Micy to rekla,još je mala i za nju uramljivanje znači staviti nekog u okvir i okačiti ga na zid .Micy je pogledala u mene i ako je imala osmeh na licu,njene oči su govorile nešto drugo.Nesto što je meni mnogo značilo,što mi je reklo da nisam pogrešila u vaspitanju svoje dece ,bar do sada.
      I reći ću jos samo ovo ,pošto je kompletan tekst konfuzan.Razmisljam često o tome koliko dece trpi zlostavljanje od strane svojih roditelja i smatra da je to normalan način života? Postavljam često sebi to pitanje.Odgovor nemam ,ali na pitanje kakvi će ljudi postati iz takve sredine imam.Da li će znati da razgovaraju i mirno reše konflikte.Naravno da neće,jer nije imao ko da ih nauči.Naučili su da rešavaju svaki problem batinama i oni za drugo ne znaju.Kakav čovek ce postati od takvog deteta,osim agresivan, spreman na na tuču u svakom trenutku.A kakva će njegova ili njena deca da budu???Pa eto agonija se nastavlja.Jos uvek spavamo,ne želimo da promenimo u našim životima nista što bi moglo da promeni možda i našu bližu okolinu, a samim tim promenili bi indirektno stvari sa kojima nemamo dodirnih tačaka.I sad odoh predaleko,ali sve je povezano.Vaspitanje kreće iz kuće deteta,i ne može meni komšija ili učitelj da da bude kriv za nešto što je moje dete uradilo,ili što moje dete ne zna,što je bezobrazno,psuje,tuče se.
     Trebali bi da stavimo prst na čelo i DOK NAŠI ANDJELI SPAVAJU da razmišljamo o svom ponašanju prema našim bližjima.
     U jednom trenutku sam bila optužena da svoje dete guram u svoj neostvareni san.Pa nije tako .Moj san nije bio nikad da pevam ili igram ,da mi to bude posao kojim ću da se bavim u životu.Moje dete je rodjeno za to,drugo je nadareno za slikanje...moje umetničke dušice.I sta ja sad treba da radim .Da guram dete u nešto što ne želi ili ne voli,zbog toga što to tako treba....neko reko...NE uradicu sve da moji ANDJELI budu ono sto žele da budu u životu,pomoćiću im koliko mogu,jer jedini je to način da postanu pošteni i čestiti ljudi ,bez zavisti i ljubomore.Jedino je to način da spoznajući sebe onakve kakvi su bez lažnih shvatanja i ubedjenja postanu i ostanu ono sto jesu i tako budu ispunjene duše.
     I sad sam otisla na ko zna koju temu,ali sve ovo je povezano na neki način.Zato vas molim  

    

        

   ...RAZMIŠLJAJTE DOK ANDJELI SPAVAJU.....

                               

       Večeras za vas  vaša Molesti A' Mejz...malo drugačija